Privremena autonomna zona

Teorijski koncept privremenih autonomnih zona (eng. Temporary Autonomous Zones, skraćeno TAZ) je formulisao Hakim Bej u svojoj poznatoj knjizi "TAZ: Privremena autonomna zona, ontološka anarhija, poetski terorizam". Koncept TAZ je zasnovan na piratskim utopijama, a snažno je uticao na savremeni skvoterski pokret i pokret ilegalnih žurki početkom 1990-ih godina.

Njegov glavni motiv za uspostavljanje privremenih autonomnih zona je pretpostavljena nemogućnost uspostavljanja trajnih autonomnih zona (tj. potpuno slobodnog društva) zbog sledećih razloga. Prvo, jer ne želi čekati utopiju koja bi mogla biti ostvarena tek u dalekoj budućnosti: “reći da nećemo biti slobodni dok svi nisu slobodni znači ... unapred se odrediti kao gubitnik”. Drugi razlog je njegovo nepoverenje u Revoluciju (sa velikim R) pošto ni jednom dosadašnjom revolucijom nije uspostavljeno slobodno društvo: “Ova vizija zaživi samo u trenutku pobune, ali čim revolucija pobedi i država se vrati, san i ideal su već napušteni.” On se zato okreće pobuni (insurekciji) koja je ujedno i sredstvo i cilj - živeti što slobodnije – i tako ukida protivrečnost između dalekog cilja i zaobilaznih puteva za njegovo ostvarenje, karakterističnu za utopije 19. i prve polovine 20. veka. Za razliku od Revolucije koja teži trajnom stanju, pobuna je privremena i predstavlja vrhunac iskustva izvan standarda svakodnevne svesti, pa “takvi intenzivni momenti daju oblik i značenje životu kao celini”. Kao nama blizak primer ove tvrdnje, možemo navesti studentske demonstracije 1996/1997 koje su poprimile formu tromesečnog uličnog karnevala. Treći i poslednji Bejev razlog su trenutne istorijske okolnosti u kojima bi svaki direktan sukob sa državom bio poguban: “Apsolutno ništa, osim beskorisnog mučeništva, ne može proisteći iz takvog direktnog sudara”.